Alkmeon (mitologija)

Za ostale osobe s istim imenom, v. Alkmeon.

Alkmeon (starogrčki: Ἀλκμαίων) bila je ličnost iz grčke mitologije, sin Amfijaraja i Erifile. Predvodio je Argivce u pohodu Epigona, koji su napali Tebu i zauzeli grad u znak odmazde za smrt svojih očeva, tzv. Sedmorice protiv Tebe, koji su ranije poginuli pokušavajući isto to.

Pindarova osma pitijska oda priča o Amfijarajevom proročanstvu da će Epigonu osvojiti Tebu i da će Alkmeon prvi proći kroz gradska vrata.^[1] U Pseudo-Apolodorovoj Biblioteci kaže se i da je proročište Epigonima proreklo da će pobediti ako postave Alkmeona za vođu, pa su ga oni stoga ubedili da im se pridruži u pohodu, iako je njemu samome prioritet još uvek bio kažnjavanje svoje majke.^[2] Diodor u Istorijskoj biblioteci priča kako je Erifila nagovorila sina da se pridruži Epigonima, i to zato što ju je Tesandar podmitio Harmonijinom haljinom, isto onako kako ju je Polinik ranije podmitio ogrlicom da bi svog supruga Amfijaraja poslala u bitku.^[3][4] Međutim, prema Asklepijadu iz Tragila, Amfijaraj je naložio Alkmeonu da se osveti Erifili čim dovoljno odraste,^[5] što znači da su u antici postojale bar dve različite mitološke predaje. U većini verzija, Alkmeon u boju ubija Laodamanta, sina Eteoklova.

Premda se izvori ne slažu oko toga je li Alkmeon znao za majčin akt izdaje pre no što je krenuo na Tebu, svi se slažu u tome da je po povratku ubio svoju majku, možda uz pomoć svog mlađeg brata Amfiloha.^[6] Zbog počinjenog matricida Erinije su mu oduzele razum i progonile ga, a on je prvo pobegao u Arkadiju, gde je vladao njegov deda Ekle, a zatim u Psofidu, gde ga je kralj Fegej očistio i dao mu za ženu svoju ćerku, koja se zove Arsinoja kod Pseudo-Apolodora,^[6] a Alfesibeja kod Pausanije.^[7] Alkmeon joj je darovao Erifilinu ogrlicu i Harmonijinu haljinu.^[6] Prema Pseudo-Apolodoru, zbog Alkmeonovog prisustva u toj oblasti zemlja je prestala da rađa plodove, pa se on za savet obratio proročištu u Delfima.^[6] Kod Pausanije, pak, na odlazak u Delfe nagnao ga je gubitak razuma.^[7]

Od te tačke dve verzije slažu se međusobno, kao i s Tukididom. Proročište naloži Alkmeonu da nađe zemlju koja je sasvim nova i koju je more iznelo na videlo posle njegovog ogrešenja o majku. Stoga on ode na deltu reke Aheloja, koja je tek nedavno nastala. Tu se oženi Kalirojom, ćerkom rečnog boga. No ona je čula za znamenitu ogrlicu i haljinu te od Alkmeona zatraži da joj ih donese. Da bi joj udovoljio, on se vraća u Psofidu i kralju Fegeju kaže da su mu ogrlica i haljina potrebni da bi se očistio od greha. Za istinu od nekog sluge saznaju ili Fegej ili njegovi sinovi (Agenor i Pronoj kod Pseudo-Apolodora,^[8] odnosno Temen i Aksion kod Pausanije^[7]) te oni sačekaju Alkmeona u zasedi i ubiju ga.^[6][7][9] Kod Pseudo-Apolodora, Arsinoja, kći Fegejeva, zbog ubistva izgrdi svoju braću, a oni je stave u neku škrinju, otpreme je u Tegeju i tamo je kao robinju prodaju Agapenoru, lažno je optuživši za Alkmeonovu smrt.^[6] U međuvremenu, Kaliroja moli Zevsa da još sinovi što pre odrastu kako bi se mogli osvetiti Alkmeonovo ubistvo. Zevs joj usliši želju, pa njeni sinovi, Amfoter i Akarnan, istog trenutka odrastu i sreću se u Agapenorovoj kući s Fegejevim sinovima, koji su se tamo zatekli na putu u Delfe, kamo su krenuli posvetiti Harmonijinu haljinu i ogrlicu. Ubivši Fegejeve sinove, Amfoter i Akarnan produže u Psofidu i tamo ubiju Fegeja i njegovu ženu, nakon čega pobegnu u Tegeju.^[8]

O istom Alkmeonu kod Pseudo-Apolodora nalazimo i jedan drugi mit, koji se tu pripisuje Euripidu. Naime, za vreme ludila kojim su ga Erinije kaznile, Alkmeonu je Manto, kći Tiresijina, rodila dvoje dece, Amfiloha i Tisifonu. Alkmeon ih je na staranje poverio Kreontu, korintskom kralju. No Kreontova žena strahovala je da bi je kralj mogao prevariti s Tisifonom, koja je bila izuzetne lepote, pa je zato prodala devojku u ropstvo. Neverovatnom slučajnošću kupio ju je upravo Alkmeon i zadržao je kao služavku, ne znajući pri tom ko je ona. Kad je otišao u Korint po svoju decu, otkriven je njen istinski identitet, a Amfiloh je kasnije osnovao Argos Amfiloški u Etoliji.^[10] Ovu je priču Euripid obradio u danas izgubljenoj tragediji Alkmeon u Korintu, koja je prikazana 405. pne., posle pesnikove smrti.^[11][12][13]

Mit o Alkmeonu obrađen je i u epskoj pesmi Alkmeonida, kao i u tragedijama Sofokla, Agatona i Aheja iz Eretrije, sve s naslovom Alkmeon. Sva su ta dela danas izgubljena.

1. ↑ Pindar, Pitijske ode, VIII, 40‒48.
2. ↑ Pseudo-Apolodor, Biblioteka, III, 7, 2 sqq.
3. ↑ Timothy Gantz, Early Greek Myth, Johns Hopkins University Press, Baltimore, 1993, str. 524.
4. ↑ Diodor Sicilijski, Istorijska biblioteka, IV, 66.
5. ↑ Timothy Gantz, Early Greek Myth, Johns Hopkins University Press, Baltimore, 1993, str. 525.
6. ↑ ^{6,0 6,1 6,2 6,3 6,4 6,5} Pseudo-Apolodor, Biblioteka, III, 7, 5.
7. ↑ ^{7,0 7,1 7,2 7,3} Pausanija, Opis Helade, VIII, 24 8.
8. ↑ ^{8,0 8,1} Pseudo-Apolodor, Biblioteka, III, 7, 6.
9. ↑ Tukidid, Istorija peloponeskog rata, II, 102, 5.
10. ↑ Pseudo-Apolodor, Biblioteka, III, 7, 7.
11. ↑ Euripid, Kovacs, D. (2002). Bacchae, Iphigenia at Aulis, Rhesus. Harvard University Press. str. 2. ISBN 978-0-674-99601-4. 
12. ↑ Murray, G. (1913). Euripides and his age. H. Holt. str. 171. 
13. ↑ Euripid, Dodds, E.R. (1960). Bacchae (2 izd.). Oxford University Press. str. xxxix. ISBN 978-0-19-872125-3.