Anaksimen

Anaksimen (grč. Ἀναξιμένης) iz Mileta (oko 585–oko 525. st. e.) bio je grčki filozof, treći i poslednji pripadnik tzv. miletske škole, kojom započinje evropska i antička filozofija. Najverovatnije je bio prijatelj i učenik nešto starijeg Anaksimandra. I on je, kao i Anaksimandar, napisao jedno delo "o prirodi", od koga je, međutim, sačuvan samo jedan mali fragment. Nešto veće svetlo na njegovo učenje bacaju zapisi koje su nam ostavili doksografi.

Anaksimenovo učenje, bar na prvi pogled, izgleda kao nazadovanje u odnosu na Anaksimandrovo. Naime, napuštajući teoriju o apejronu, Anaksimen zapravo sledi Talesa kada kao pratvar i prapočelo (ἀρχή) određuje jedan element. Prema Anaksimenu, međutim, taj element nije voda, nego vazduh (ἀήρ). U jednom doksografskom tekstu čitamo: "Anaksimen, Euristratov sin, Milećanin, prijatelj Anaksimandrov, kaže – kao i on – da je priroda, koja leži u osnovi, jedna i bezgranična, ali da nije neodređena – kao što kaže onaj – nego da je određena i naziva je vazduhom" (D. 13 A 5). Do takvog zaključka Anaksimen je možda došao na osnovu fenomena disanja, jer čovek živi onoliko dugo koliko je kadar da diše, što je Anaksimena moglo lako podstaknuti da za bitak uzme vazduh. On zapravo i pravi paralelu između čoveka i prirode uopšte: "Upravo kao što nas naša duša, budući da je vazduh, drži zajedno, tako i dah i vazduh obuhvataju čitav kosmos" (fr. 2). Stoga je vazduh pratvar, bitak sveta, iz kojeg "nastaju rađajuća i rođena bića i ona koja će se roditi i bogovi i božanska bića, dok ostala bića proizlaze iz njegovih posledica" (D 13 A 7).

Anaksimen nastoji objasniti i način na koji sva druga bića i stvari nastaju iz vazduha, bezgraničnog bitka: "Svojstvo vazduha je ovo: kada je uglavnom jednako raspoređen, on je za oči skriven; opažljiv pak postaje po hladnom i toplom, po vlažnom i po kretanju. Uvek se kreće, jer ako se ne bi kretao, ne bi se ni preobražavao; postajući gušći i ređi, on se pokazuje različitim: razređen postaje vatra, a zgusnut daje vetrove. Iz vazduha po zgušnjavanju nastaje oblak, a kad se još više zgusne, nastane voda; ako se zgušnjavanje nastavi, vazduh se preobražava u zemlju; ponajviše zgusnuti vazduh je kamenje. Na taj način, gospodari nastajanja su suprotnosti toplo i hladno" (D 13 A 7).

Tako Anaksimen, nastojeći da objasni proces stvaranja iz bitka, uvodi pojmove zgušnjavanja i razređivanja. Sam po sebi vazduh se ne može opaziti. Ali širenjem i razređivanjem on postaje vatra, zgušnjavanjem pak pretvara se u vetar, oblak, vodu, zemlju i najzad kamen. Razređivanje se može shvatiti kao rađanje i rastenje, koje se ispoljava kao toplo (razređivanjem vazduh postaje topliji pa stoga teži ka vatri), a zgušnjavanje kao smanjivanje i postepeno gubljenje životnosti, što se ispoljava kao hlađenje (zgušnjavanjem vazduh je sve hladniji pa stoga teži ka čvrstom stanju). U tom gubljenju životnosti naslućuje se razlikovanje organskog od neorganskog. Primarni par suprotnosti toplo–hladno je ono što večnu i besmrtnu prirodu čini sposobnom da iz sebe rađa sva bića. Iz navedenog odlomka vidi se takođe i da je Anaksimen prvi koji je izveo sva četiri tzv. elementa sveta: vazduh, vatru, vodu i zemlju, s obzirom da se pre njega vazduh nije navodio kao jedan od elemenata.

Značajan momenat u Anaksimenovom učenju je i povezivanje svakog kvaliteta s kvantitetom. On je, navodno, primetio kako je vazduh topao kada ga izdišemo otvorenih usta, a hladniji kada ga izdišemo zatvorenim ustima. To bi predstavljao eksperimentalan dokaz njegovog učenja.

Slično Talesu, i Anaksimen je Zemlju zamišljao kao ravnu ploču koja lebdi u vazduhu. Izgleda da se naučna slika o Zemlji teško primala u Joniji: čak je i Demokrit nastavio da veruje kako je ona ravna. Anaksimen je dao i jedno neobično objašnjenje duge: prema njemu, ovaj fenomen nastaje zato što Sunčevi zraci padaju na na gust oblak kroz koji ne mogu prodreti. To je svakako predstavljalo napred u odnosu na homersku mitološku predstavu duge kao traga koji za sobom ostavlja Irida, glasnica bogova.