Francesco Petrarca

Frančesko Petrarka (20. juli 1304 - 18. juli 1374) bio je italijanski humanista i istoričar. Često se naziva "Ocem humanizma".^[1] Također je prvi razvio koncept "Mračnog doba".^[2]

Čeveni italijanski humanista Frančesko Petrarka je rođen u malom gradiću Arecu u središnjoj Italiji kao sin dvorskog notara. Svoje rano detinjstvo je proveo u selu Incisa blizu Firence. Otac Petrarke, gospodin Petrarko je pobegao iz Firence 1302. zajedno sa Danteom, svojim prijateljem,^[3] zbog kuge koja je tada vladala Italijom. Najveći period svog detinjstva Petrarka provodi u Avinjonu gde se čitava porodica preselila na insistiranje pape Klimenta V, koji je 1309. došao u ovaj grad posle raskola u papstvu.

Petrarka je studirao u gradu Montpelijeru (1316-1320) i Bolonji (1320-1326), na insistiranje svog oca pravo. Ipak, Petrarka se prevashodno interesovao za pisanje i za čitanje latinske poezije. Nakon smrti oca, vraća se u Avinjon i radi kao dvorski savetnik. Rad mu je obezbeđivao i dosta vremena da se posveti pisanju. Prvo njegovo delo "Africa" (Afrika) je bila neka vrsta latinskog epa o rimskom vojskovođi Skipiju Afričkom. Zbog svojih dela, primio je na Kapitolu (u Rimu) pesnički lovorov venac i tako je postao prvi čovek kome je pripala čast da se okiti ovakvim priznanjem.^[4][5][6] Maštao je o ujedinjenju Itlije, pa je tu svoju želju izrazio u pesmi "Moja Italija", i pozdravio je ustanak Kole di Rijencija 1347. godine. Petrarka je putovao po celoj Evropi i radio je kao papski izaslanik jedno vreme. Prilokom svojih putovanja sakupljao je latinske dopise, citate i prerađivao ih. Objavio je prvi prevod Homera na latinskom jeziku, kao i Ciceronova pisma, za koje se sumnjalo da uopšte postoje. Njegovo najčuvenije istorijsko delo jeste "De Viris Illustribus" (Poznati ljudi). Tu je Petrarka spomenuo dvadeset jednog heroja rimske istorije od Romula do Cezara, Aleksandra Velikog, Pira i Hanibala. Delo je posle njegove smrti upotpunio njegovg učenik Lombardo, koji je dodao još 12 biografija, i tako zaključio hronološku seriju sa carem Trajanom. Drugo njegovo istorijsko delo je bilo "Rerum Memorandarum Libri" (Knjiga Sećanja). Tu je Petrarka objavio prikupljene istorijske anegdote, ali mu je delo ostalo nedovršeno. 26. aprila 1336. Petrarka se, zajedno sa svojim bratom i svojim prijateljima, penje na vrh Mont Vantua u Italiji na 1909 m nadmorske visine. Uskoro je pisao svom prijatelju Frančesku Dionođiju i obavestio ga da mu je pošlo za rukom da osvoji vrh Mont Vantua. Ovo penjanje Petrarke na vrh Mont Ventoksa 26. aprila se samatra i pretečom alpinizma, a sam Petrarka prvim alpinistom.

Zbog učešća u crkvenom životu, zabranjen mu je brak. Uskoro je raščistio sa crkvom i venčao se sa jednom nepoznatom ženom koja mu je rodila sina i ćerku.

Petrarkim sin je rođen u Avinjonu i zvao se Đovani, a ćerka Frančeska se rodila u Vakluzi. Ćerka mu je bila udata za plemića Frančeska Brosana, koji će kasnije pročitati prvi Petrarkin testament. 1362. ćerka dolazi u posetu svome ocu u Veneciji da bi se spasla kuge.

Posle kraćeg boravka u Veneciji, Petrarka boravi jedno vreme u Padovi, da bi se zatim zauvek uklonio iz društvenog života. Do kraja svog života se bavio pisanjem u malom mestašcu Arki gde je i umro 1374. godine.

Slavu kao pesnik-humanista Petrarka je stekao svojim zbirkama kancona i soneta gde opisuje svoju ljubav prema Lauri, na jedan drugačiji način nego što je Dante opevao svoju Beatriče.

Među brojnim Petrarkinim delima ističu se sledeća:

1. ↑ Taj se opis javlja, na primjer, u nedavnoj recenziji Arhivirano 2012-10-25 na Wayback Machine-u djela Carol Quillen Ponovno čitanje renesanse (Rereading the Renaissance).
2. ↑ Renaissance or Prenaissance, Journal of the History of Ideas, Vol. 4, No. 1. (Jan. 1943), pp. 69-74; Theodore E. Mommsen, "Petrarch's Conception of the 'Dark Ages" Speculum 17.2 (April 1942:226-242); JSTOR link to a collection of several letters in the same issue.
3. ↑ J.H. Plumb, The Italian Renaissance, 1961; Chapter XI by Morris Bishop "Petrarch", pp. 161-175; New York, American Heritage Publishing, ISBN 0-618-12738-0
4. ↑ Plumb, p. 164
5. ↑ Pietrangeli (1981), p. 32
6. ↑ Kirkham, Victoria (2009). Petrarch: A Critical Guide to the Complete Works. Chicago: University of Chicago Press. str. 9.