Imunski sistem

Imunski (imunološki) sistem je odbrambeni sistem organizma koji ga štiti od napada stranih mikroorganizama (virusa, bakterija, gljivica i parazita), njihovih hemijskih supstanci (toksina), kao i sopstvenih izmenjenih (npr. tumorskih) i istrošenih ćelija.^[1] Imunski sistem se sastoji od mnoštva bioloških struktura i procesa unutar jednog organizma koje štite od bolesti. Da bi korektno funkcionisao, imunski sistem mora da detektuje širok spektar agensa, poznatih kao patogeni, od virusa do parazitskih crva, i da ih razlikuje od sopstvenog zdravog tkiva organizma.

Kod mnogih vrsta, imunski sistem se može podeliti u dve komponente: nespecifični, urođeni i specifični, stečeni imunitet. Nespecifični imunitet čini prvu liniju odbrane organizma, postoji pre kontakta sa uzročnicima bolesti i reaguje na isti način prema svakom štetnom agensu. Specifični imunitet se razvija u kontaktu sa uzročnicima bolesti, ne postoji pre prvog kontakta i potrebni su dani, nedelje, meseci da bi se razvio. Ova dva dela imuniteta ne deluju razdvojeno jean od drugog, već se međusobno dopunjavaju. Nespecifični imunitet određuje vrstu specifičnog imunološkog odgovora, dok specifični imnitet dalje usmerava i pojačava nespecifični.

Patogeni mogu da brzo evoluiraju i da se adaptiraju, i stoga da izbegnu detekciju i neutralizaciju imunskim sistemom; međutim, višestruki odbrambeni mehanizmi su takođe evoluirali da prepoznaju patogene. Čak i jednostavni jednoćelijski organizmi kao što su bakterije poseduju rudimentarni imunski sistem, u obliku enzima koji ih zaštićuju od bakteriofagnih infekcija. Drugi bazični imunski mehanizmi su evoluirali kod drevnih eukariota i zadržali su se kod njihovih modernih potomaka, kao što su biljke i insekti. Ti mehanizmi obuhvataju fagocitozu, antimikrobne peptide zvane defensini, i komplementni sistem. Čeljustousti kičmenjaci, uključujući ljude, imaju još sofisticiranije odbrambene mehanizme,^[2] uključujući sposobnost da se adaptiraju tokom vremena tako da efektivnije prepoznaju specifične patogene. Adaptivna (ili stečena) imunost kreira imunsku memoriju nakon inicijalnog responsa na specifični patogen, dovodeći do pojačanog responsa pri kasnijim susretima sa istim patogenom. Ovaj proces stečene imunosti je osnova vakcinacije.

Bolesti imunskog sistema mogu da rezultiraju u autoimunskim bolestima, inflamatornim oboljenjima i kancerima.^[3][4] Do imunodeficijencije dolazi kad je imunski sistem manje aktivan nego što je normalno. To dovodi do ponavljajućih i po život opasnih infekcija. Kod ljudi, imunodeficijencija može da bude bilo rezultat genetičke bolesti kao što je teška kombinovana imunodeficijencija, stečenog oboljenja poput HIV/AIDS, ili upotrebe imunosupresivnih lekova. U kontrastu s tim, autoimunost dovodi do formiranja hiperaktivnog imunskog sistema koji napada normalna tkiva kao da su strani organizmi. Česte autoimune bolesti obuhvataju Hašimotov tiroiditis, reumatoidni artritis, diabetes melitus tip 1, i sistemski lupus eritematosus. Imunologija obuhvata izučavanje svih aspekata imunskog sistema.

1. ↑ Thomas J. Kindt, Richard A. Goldsby, Barbara Anne Osborne, Janis Kuby (2006). Kuby Immunology (6 izd.). New York: W H Freeman and company. ISBN 1-4292-0211-4. 
2. ↑ Beck, Gregory; Gail S. Habicht (November 1996). „Immunity and the Invertebrates” (PDF). Scientific American 275 (5): 60–66. DOI:10.1038/scientificamerican1196-60. Pristupljeno 1 January 2007. 
3. ↑ "Inflammatory Cells and Cancer", Lisa M. Coussens and Zena Werb, Journal of Experimental Medicine, March 19, 2001, vol. 193, no. 6, pages F23–26, Retrieved Aug 13, 2010
4. ↑ "Chronic Immune Activation and Inflammation as the Cause of Malignancy", K.J. O'Byrne and A.G. Dalgleish, British Journal of Cancer, August 2001, vol. 85, no. 4, pages 473–483, Retrieved Aug 13, 2010