Konstancije I

Konstancije I Hlor (31.3. oko 250 — 25.7. 306) je bio jedan od tetrarha, car-savladar na Zapadu Rimskog carstva od 293. do 306. Potekao je iz Ilirika po svemu sudeći od neznatnih roditelja.

Posvetivši se karijeri, Konstancije je postao namesnik Dalmacije, a zatim i pretorijski prefekt Galije. Moguće je da se vođen ambicijom razveo od prve supruge Jelene, ćerke gostioničara i oženio Maksimijanovom pastorkom Teodorom. U cezara je uveden 293, a na upravu su mu poverene Galija i Britanija. U stvari, morao je prvo da se obračuna sa uzurpatorima Karauzijem i Alektom koji su gospodarili njegovim domenom; za to mu je trebalo je tri godine.

Kada su 305. abdicirali Dioklecijan i Maksimijan, u skladu sa procedurom Galeriju i Konstanciju su dodeljena ovlašćenja avgusta. Međutim, ubrzo po povlačenju starije dvojice pokazalo se da je narušen sklad. Iako mlađi, Galerije je izgleda bio u prednosti čim je mogao da odredi cezare. Štaviše, Konstancijev sin Konstantin nalazio se na njegovom dvoru kao talac. Tek je navala varvara u Britaniji omogućila Konstanciju povratak njegovog sina, i tako su njih dvojica 306. odbili Pikte i Skote.

Srpski vizantolog Radivoj Radić ga ukratko ocenjuje ovako: „Premda je bio značajna istorijska ličnost, kasnije je upamćen pre svega kao otac Konstantina Velikog.“^[1]

1. ↑ R. Radić, Konstantin Veliki. Nadmoć hrišćanstva, Beograd 2010, str. 80.