Poetika ili O pesničkom umeću (grčki: Περὶ ποιητικῆς, oko 335. pne.) jeste Aristotelov spis koji se bavi poezijom, naročito tragedijom, i predstavlja najstarije sačuvano filozofsko delo o teoriji književnosti i jedno od najvažnijih antičkih dela s područja estetike. Od dve knjige sačuvano je samo 26 poglavlja iz prve knjige.
Kao i Platon, Aristotel je smatrao da je umetnost po svom karakteru mimetička. U Poetici on kao svoje osnovno uverenje iznosi tvrdnju da je podražavanje (μίμησις) temelj zadovoljstva koje proizvode sve vrste umetnosti, dakle ne samo književnost, nego i muzika, ples, slikarstvo i kiparstvo. Umetnik nam ukazuje na sličnosti i tako nam daje zadovoljstvo da bolje razumemo stvari.
Dakle, ep i tragedija, zatim komedija i ditiramb, i najveći deo auletike i kitaristike: sve te umetnosti u celini prikazuju podražavajući (τυγχάνουσιν οὖσαι μιμήσεις τὸ σύνολον), a postoji između njih trostruka razlika: one podražavaju ili različitim sredstvima ili različne predmete ili različnim načinom.[1]
– Aristotel, Poetika, 1447a, prev. Miloš N. Đurić