Praznina ili šunjata (sanskrit: शून्यता śūnyatā, pali: suññatā) u budizmu znači ništavnost svih pojava, jer prolaznost njihovih oblika znači da one ne poseduje trajnu bit ili sopstvo (nesopstvo).[1]
Baš kao što učenje o nesopstvu poriče da postoji sopstvo, tako i učenje o praznini znači da ništa u svetu ne postoji inherentno i nezavisno, već je rezultat “zavisnog nastajanja”, skupa uzroka i okolnosti. Taj prazan prostor u kome pojave uslovljeno nastaju i nestaju, naziva se šunjata.[2] Budizam ne negira postojanje mnoštva pojava, već tvrdi da su te pojave prazne, jer nemaju postojanje po sebi, odnosno vlastito bivanje (svabhava). Prema Budinom učenju, razumevanje praznine pojava vodi mudrosti i unutrašnjem miru. Budizam je eksplicitno ne-nihilistički (“srednji put”); on ne negira pojave, već dokazuje da one nemaju objektivno, inherentno, nezavisno postojanje.
Glavni spor u ranoj budističkoj filozofiji ticao se prirode realnosti, za koju je škola praznine tvrdila da je »praznina«, a škola svesti da je nepodeljena svest.[3] Pojam praznine je igrao ključnu ulogu u razvoju mahajana budizma.[2] Mahajana posebno ističe važnost uviđanja ništavnosti, što vodi potpunoj slobodi.[1]