Utilitarizam (latinski utilis, engleski utility – korist, korisnost) je etička teorija koja tvrdi da je najbolja akcija ona koja maksimizira korisnost. "Korisnost" se definiše na različite načine, obično u smislu blagostanja čulnih entiteta. Džeremi Bentam, osnivač utilitarizma, opisao je korisnost kao zbir svih zadovoljstava koji su rezultat akcije, minus patnja bilo koga uključenog u akciju. Utilitarizam je jedna verzija konsekvencijalizma, koji tvrdi da su posledice bilo koje akcije jedina norma ispravnog i pogrešnog. Za razliku od drugih oblika konsekvencijalizma, kao što je egoizam, utilitarizam razmatra interese svih bića jednako.[1][2][3][4][5][6][7][8]
Utilitarizam u normativnoj etici, je tradicija koja potiče iz ideja kasnog 18. i 19. veka, engleskih filozofa i ekonomista Džeremija Bentama i Džona Stjuarta Mila, po kojima je jedna akcija ispravna ako služi dostizanju sreće, a pogrešna, ako izazove suprotan efekat od sreće, ali ne samo sreće onoga ko izvodi akciju, nego i svih onih koje na bilo koji način ta akcija dotiče. Utilitarizam je u suprotnosti sa egoizmom, po kojem pojedinac treba da stavlja svoj interes na prvo mesto, čak i na uštrb interesa ostalih pojedinaca. Takođe je u suprotnosti sa jednom etičkom teorijom, deontologijom, koja razvrstava akcije na ispravne ili neispravne, bez obzira na njihove posledice.
Zagovornici utilitarizma se međusobno ne slažu po brojnim tačaka, tako da postoje različite verzije utilitarizma.[9][10][11][12][13] "Utilitarizam postupaka" tvrdi da svaki pojedini postupak treba vrednovati po posledicama do kojih dovodi, dok "utilitarizam pravila" tvrdi da su pravila ono što treba vrednovati po posledicama do kojih dovodi njihovo pridržavanje. Postoji i neslaganje u pogledu toga da li treba maksimizirati ukupnu (totalni utilitarizam) ili prosečnu (prosečni utilitarizam) korisnost.